Kvalitet nekog dela može se gledati iz više aspekata. Od kvaliteta izvedbe, ideje, kod serija i filmova režije, kamere, dijaloga, glume… ali ono najosnovnije, najjednostavnije i najviše esencijalno je osećaj koji neko delo u nama izaziva. Postoje dela koja u nama ne bude previše osećaja, ali nas kvalitetno ispričana priča i zanimljivi likovi vuku u taj sviet, svojevrsna znatiželja šta će se dalje dogoditi. S druge strane, postoje dela poput The Handmaid’s Tale, koja u nama izazivaju tako visceralne i emotivne reakcije da više od jedne epizode nedeljno možda ne bismo mogli fizički izdržati.

 

Glavna junakinja ove ekranizacije, čiji je autor Bruce Miller, nam se predstavlja u prvoj epizodi kao Offred. Of Fred. Fredova. Jer ona vlasitito ime više nema. Ona postoji kao nečiji pripadak, kao materica Fredove žene. Ona je Sluškinja, handmaid svog Zapovednika i jedina joj je svrha postojanja rađanje njegove dece, zbog čega je jednom mesečno Zapovjednik siluje u krilu svoje žene.

Elisabeth Moss kao Offred nam tiho narira i izlaže činjenice o tome kako sad svet izgleda. Kako joj je dozvoljeno izaći iz kuće, do marketa samo u pratnji druge, dodeljene joj Sluškinje, jer se tako mogu međusobno kontrolisati, kako je obavezno pranje pre Ceremonije, kako tokom Ceremonije mora ležati u krilu Serene Joy (Yvonne Strahovski), Zapovednikove žene, dok on ne završi.

U nekoj bliskoj budućnosti, nakon kritičnog porasta neplodnosti i smanjenja nataliteta zbog raznih ekoloških i bioloških uzroka, u društvu jačaju ekstremno konzervativne struje. Počelo je s napadom na Kongres, zatim atentatom predsednika SAD-a, za štoasu bili optuženi islamski teroristi; došlo je do suspenzije Ustava, na svakom uglu su stajali naoružani pripadnici paravojske – za sigurnost građana. Ljudi su u strahu mirno ostajali u svojim kućama, gledajući u televizije i misleći kako će to stanje ubrzo proći. Nije.

Za pad nataliteta okrivljavaju se i moderni način života žena, koje imaju pravo na izbor, kontracepciju, pobačaj, razmišljanje. Novonastala vladajuća tvorevina, militaristički teokrati donosi zakone po kojima žene više nisu mogle raditi ni raspolagati imovinom i poslove dali njihovim muževima, očevima i braći da odlučuju i upravljaju umesto njih..

Ljudi su se osećali nesigurno, ali i dalje se ponašali kao da je sve u redu, normalno. Misleći i dalje da je sve “normalno”, ljudi su izašli na ulice i protestvovali. Ne možete ženama uzeti njihova ljudska prava, vikali su i mahali transparentima, ali u trenutku kad ne postoji vlast naroda nego autokratske verske manjine, mirni protest nije oružje kojim se nešto može postići. Tako da iako ti se ne sviđa kako stvari stoje, slobodno umri, rekla im je vlast i otvorila paljbu iz vatrenog oružja na ljude s transparentima. Oni su samo hteli da bude bolje; samo, kako je rekao Zapovednik Waterford (Joseph Fiennes), bolje nikad ne znači bolje za sve, nego uviek znači gore za neke.

Ubrzo su ih podelili u klase – po plodnosti i voljnosti služenja višem cilju. Tako su plodne žene postale Sluškinje, kako bi rađale decu vrhovnim Zapovednicima Gileada i njihovim neplodnim ženama; neplodne Marte, kako bi im kuhale i spremale, a neplodne zagovornice novog poretka Tetke kako bi fizički i psihički slamale sve plodne kandidatkinje u Sluškinje i pritom hvalile Boga.

Neplodne i neposlušne otpremili su da čiste toksični otpad do skore smrti, ili su ih samo ubili. Kao i homoseksualce, lezbejke, sveštenike koji su propovedali krivu reč Božju, lekare koji su vršili pobačaje i pobunjenike. Ono što preostaje je pokoravanje.

June, kako se Offred pre zvala, upoznajemo dok pokušava pobeći preko severne granice s mužem i detetom. Muža joj upucaju. Dete oduzmu. Njoj daju plemenitu svrhu.

Elisabeth Moss nas slomljeno i hladno upoznaje s tim vrlim novim svetom, njegovim ritualima i izrazima, noseći dodeljenu joj krvavo crvenu haljinu i kapu s “krilima”, koja joj sakrivaju lice od pogleda, a njen pogled ograničava tako da ne vidi ni levo ni desno. Uostalom, njoj je zabranjeno gledati. Kamera se često fokusira na lica Sluškinja, ispod njihovih krila, gde skrivene od pogleda nekad i mogu jedna drugoj uputiti neku reč koja bi inače bila zabranjena, ako jedna drugoj dovoljno veruje.

Na jednoj strani kontrasta su krupni planovi njihovih nenašminkanih lica, njihovih malih svetova, s glavnim fokusom na ono Elisabeth Moss, uparen s njenom naracijom njenih misli, jedinog mesta u kojem je još uvek slobodna, osećajem intimnosti s njenim likom. Na drugoj, kadrovi velikog broja Sluškinja kojima ne vidimo lica već samo halje i krila dok šetaju ulicom, biraju namirnice ili učestvuju u ritualnom ubistvu neposlušnika pokazuju dualnost, igru između onoga što vidimo i ne vidimo kao važnu tematsku nit.

Vizuali ove serije oduzimaju dah, za šta je zaslužna Reed Morano, poznata po svom dobrom oku i osećaju za kameru, jer su sve grupne scene sa Sluškinjama, a posebno one s rađanjem vrlo upečatljive. Estetika Gileada, to jest bivšeg Bostona kao čistog, hladnog, omeđenog betonskim tablama, sa zidom na kojem vise leševi izdajica vrlo je upečatljiva.

Produkcijski gledano, serija nema grešku. Glumački ansambl je vrhunski, s tim da smo za Moss već znali da je izvrsna karakterna glumica – činjenica da nikad nije nagrađena za portretiranje Peggy Olson ni Robin Griffin, a bila je nominovana 7 puta samo pokazuje na malu važnost nagrada.

S dužnim poštovanjem prema Peggy i Robin, Moss će verovatno biti najviše hvaljena baš kao Offred. Njena shrvanost, ranjivost, nemoć i ustrajnost u tome da ne dopusti da je ti gadovi samelju izaziva najmoćniju empatiju, eksploziju biesa i mučninu radi nemoći. Jedan od razloga za to je i što je Moss naučila napamet svu naraciju koju nam Offred izlaže u svojim mislima, tako da je svaka emotivna nota u tačnom taktu.

Uz Moss, izvrsne Strahovski, Fiennesa, Samiru Wiley i Ann Dowd, zasjala je i Alexis Bledel. Svi likovi se doimaju kao stvarne osobe. Dijalog nije brz i neprirodan, svaka reč dobro je odvagana pre izgovora. Konstrukcija tog, nama potpuno nestvarnog, ali zastrašujuće bliskog sveta izvedena je s pažnjom na minuciozne detalje.

Roman Margaret Atwood, Sluškinjina priča, možda jeste napisan 1985., ali njegova tematika se čini vrlo sveža. Možda je tako zbog jačanja konzervativizma u zadnjih nekoliko godina, ne samo u Americi, nego i u Evropi, a možda je tako zbog užasavajuće činjenice da je distopija Gileada u svakom trenutku vrlo moguća. Kako i sama Atwood kaže, kako se sve što opisuje u svom romanu već verovatno dogodilo, to se ne može zvati naučnom fantastikom, već spekulativnom fikcijom, koja pokazuje što je sve moguće kad se neki stavovi nekritično slede do svog logičnog završetka.
Ali prava jeza i teskoba nastupa tek kad se strahotama Gileada da vremenski kontekst i stvori veza s današnjim društvom. Najstravičniji delovi su prikazi ne toliko davne prošlosti, naše sadašnjosti — prikaz kako je sve nekad bilo normalno i kako to polako više nije bilo. Žene su se nalazile na kafi, pričale, išle na posao, dobijale platu. Smele su čitati.

Ništa se nije promenilo u nekom trenutku. Bilo je puno sitnih stvari. Od žene koja u bolnici otima Juneino dete do konobara u kafiću koji June i njenoj prijateljici kaže da su drolje jer su ušle u kafić u sportskoj odeći.

The Handmaid’s Tale je otrežnjavajući poziv na buđenje i osveštavanje na to da je svet onakav kakvoga mi napravimo i da je lična odgovornost svakoga od nas pojedino. Bolno opisuje kako izgleda svet u kojem žena nema nikakvu autonomiju nad svojim telom i odlukama, kad se ono što je abnormalno normalizuje.

To sve sada zvuči neverovatno, ali nije. Takve promene dolaze postepeno, dok svi i dalje mislimo kako se ništa nije promenilo i sve funkcioniše kao i dosad. Zato niko ni ne reaguje odmah kad, na primer predsednik Vlade mimo bilo kojeg zakona i Ustava jednostrano razreši nekoliko ministara, izgubi većinu u Saboru, ali i dalje autokratski grli vlast. Da sutra odluče staviti Ustav van snage i uvesti nametnutu vlast za naše dobro radi kakve globalne ili državne ekonomske, biološke ili socijalne krize, ko bi se i kako borio protiv toga? Ali jasno, to se neće dogoditi sutra. Sutra će nam možda samo oduzeti, recimo pravo vlasništva. Ostatak – prekosutra.

„Ali ne dajmo gadovima da nas samelju.“

The Handmaid’s Tale (Sluškinjina priča) kompletna prva sezona od deset epizoda je dostupna u ponudi online usluge HBO GO, a od nedavno se emitije i jednom nedeljno na kanalima HBO Adrie. Serija je obnovljena i za drugu sezonu, streaming servis HULU još nije objavio početak emitovanja.